Готово да нема периода у историји човечанства који нису обележени ратовима, сиромаштвом или несрећама. Ма где живели, којој год епохи припадали, сви несрећни људи имали су нешто заједничко – патњу. А све до пред краj XIX века није било никог да им помогне. Потресно искуство Анри Динана, случајног сведока битке код Солферина, 1859. године, изнедрило је замисао о организованоj помоћи невољницима, која је четири године касније реализована. Године 1863. оформљен је Међународни комитет за помоћ рањеницима, а већ наредне године потписана је Женевска конвенција о заштити рањеника.

Национална организација Црвеног крста Србије формирана је 1876, а међу онима који су допринели развоју идеје о неопходности постојања једне овакве организације били су и др Владан Ђорђевић, оснивач Српског друштва Црвеног крста, Митрополит Михаило Јовановић, архитекта Александар Бугарски, академик Милан Ђ. Милићевић, научник Јосиф Панчић, индустријалац Ђорђе Вајферт и други. Прошло је више од 50 година од оснивања Црвеног крста Србије пре но што је, коначно, то учињено и у Чукарици, у оно време сиромашном, периферијском насељу. Понукани, пре свега, изузетно лошим условима живота радничких породица у влажним и мемљивим кућерцима покрај Саве, најугледнији житељи Чукарице одржали су 15. јануара 1928. године у просторијама Државне фабрике шећера оснивачки скуп, на коме је изабран и Одбор Црвеног крста ове општине. За председника Одбора изабран је Рака Мајсторовић, тадашњи директор фабрике шећера.

Tоком свог постојања, све до Другог светског рата, ова организација је имала широко поље делатности, почев од пружања социјалне помоћи, подизања здравствене културе и побољшавања хигијенских услова, преко едукације и пропаганде идеја хуманизма, до организовања кухиња за исхрану школске деце. Успешности рада Црвеног крста Чукарице свакако је доприносила и добра сарадња са Соколским друштвом, Спорт клубом и Чукаричким певачким друштвом. У циљу омасовљавања организације, челници Црвеног крста Чукарице веома често су грађанству упућивали апеле. Овом приликом издвојили смо један који и најбоље осликава суштину постојања организације Црвеног крста:

„У име свих невољника а и сиротана молимо за помоћ која ће утрти сузе оних којима је судбина доделила да гладују и живе од данас до сутра… Да ли ми којима је Бог дао, смемо допустити да се у дане кад се песма ори на све стране и слави име Божје, чује плач и лелек оних који гладују?“

На жалост и срамоту данашње цивилизације, лелеци несрећних и даље се чују. У последњих десет година, чини нам се, и јаче и интензивније. Црвени крст тренутно брине о више од 20.000 избеглих и интерно расељених лица,помаже социјално угроженима, пензионерима на ивици егзистенције, деци погинулих, чија суза, како кажу активисти Црвеног крста, највише боли. А то је само део активности следбеника хумане идеје Анри Динана, случајног сведока битке код Солферина, Раке Мајсторовића, директора шећеране, или неког племенитог радника који је знао да његово „мало“ некоме може значити „много“…