Чукарица је између два светска рата била сиромашно периферијско насеље, углавном радника у тек створеној београдској индустрији. Услови за живот били су за највећи део грађанства, веома скромни. На Чукарици и у Макишу живео је велики број сиромашних, углавном поред Саве, у кућицама пуним влаге, немаштине, комараца, болести. Ове страхотне прилике биле су снажан подстицај свим људима добре воље да не седе скрштених руку, да се ангажују и помогну ближњима. Том слоју немоћних требало је да притекне у помоћ једна хумана организација попут Црвеног крста. Поред иницијативе племенитих људи за овакву врсту помоћи био је потребан и снажан економски фактор који је пронађен у Државној фабрици шећера. Тада је она била снажна, џиновски уздигнута над ситним занатством. На челу је био Рака Мајсторовић, њен генерални директор и изразито хумана личност. Захваљујући њему могло је да се приђе стварању Црвеног крста и у овој радничкој и сиромашној средини. Било је то 15.јануара 1928. године.
Оснивачки скуп одржан је у кантини фабрике шећера што показује да је ова организација имала пресудну улогу у стварању и развоју Црвеног крста на Чукарици. Истог дана изабран је и Одбор чији је председник био Рака Мајсторовић. Одбор је истог дана почео са радом. Резултати су били добри, па је и грађанство имало разлога да тај рад оцени позитивно.
Током постојања, све до другог светског рата, Црвени крст Чукарице имао је широко поље делатности почев од указивања социјалне помоћи, па преко подизања здравствене културе, непосредног рада на подизању хигијене код становништва, али и на пропаганди и ширењу хуманих идеја и прикупљања прилога. Из фабрике шећера пристизала је материјална помоћи кадрови. У њој се налазила кухиња за исхрану деце, као и канцеларија за рад. (Црвени крст се ангажовао и на пољу културе, код указивања помоћи код елементарних непогода итд.)
Морало се порадити и на стварању финансијске основе. Да би се помогло онима којима јe помоћ била највише потребна, неопходно је било да се прибаве извесна средства. До њих се долазило путем добровољних прилога и чланарине. Међу добротворима истицале су се банке, затим предузећа разних профила, а у великој мери и појединци.
Чланарина је била други редовни приход, али се сматрало да на том пољу није учињено довољно, и поред апела да се грађани учлане у Друштво. Незадовољство је произишло из чињенице да међу члановима нема свих слојева друштва, нарочито оних који су могли лакше да одвоје новац за чланарину од других. Са апелима се, у сваком случају наставило. Прилози су прикупљани уз помоћ тзв. касица у које се добровољно убацивао новац. Један део прихода долазио је са приредби углавном од продатих улазница. Осим у новцу, грађани су помагали Црвени крст дрвима, одећом, обућом и намирницама.
Захваљујући човекољубљу оснивача и свих оних који су приступили Црвеном крсту Чукарице, створен је један шири покрет заштите сиромашних на малој територији овог радничког насеља, чији је већи део становништва у то време био заиста сиромашан. O том великом хуманизму сведоче и следеће активности, које су обележиле првих десет година рада:
Оснивање Нудиљске школе на Чукарици, чије су ученице посећивале домове болесних и давале савете о лечењу, нези одојчади, одржавању чистоће тела и одеће. Теже болеснике упућивале су у диспанзере и болнице, а лакше свакодневно обилазиле, саветовале и неговале.
Посвећивање велике пажње деци (у аналима Друштва наводи се да је 1936. и 1938. године извесном броју школске деце пружена помоћ у одећи).
Отварање кухиња за исхрану сиромашних на Чукарици (Иницијативу је покренуо Одбор у данима када је завладала велика глад. Кухиња је радила 75 дана, а за то време издавано је по 642 оброка дневно. Већ следеће године храна је издавана 83 дана, са укупно 54.814 оброка. У овај посао је уложен велики рад, велика одговорност и ангажовање).
Ванредан рад био је пружање помоћи угроженима за време елементарних непогода. Само неки од примера су:
- новчана помоћ 1928. када је избио земљотрес у Бугарској
- помоћ у новцу након велике суше у зетској, врбаској и приморској бановини 1931. године
- помоћ становницима Макиша погођеним поплавом 1932. године
- новчана помоћ унесрећеним рударима у руднику Какањ 1934. године
- Једно од забележених ванредних ангажовања било је 1937. када је у Лондону требало организовати изложбу, у циљу оснивања Фонда славне Енглескиње, Флоренс Најтингел. Тада је Друштво организовало прикупљање драгоцених националних ствари, дарова са тла наше националне културе.
Јануара 1938. године заокруженје 10-годишњи успешни период деловања. Септембра исте године учукаричком Соколском дому, посебним чином освећена застава Црвеног крста. Извођењу ове церемоније присуствовао је велики број људи. Позван је и принц Павле Карађорђевић, штампана је књига са именима давалаца прилога, а у свечаном програму учествовала су разна друштва са Чукарице (певачко друштво, спорт клуб, основне школе итд.).Мора се поменути да су многим племенитим људима, без којих успех Друштва не би био потпун, тога дана одата признања. Није било пропуштено ни упућивање захвалности свим учесницима свечаности и дародавцима.
Прошао је још један рат. Тих октобар ских дана 1944. године много је тога на Чукарици било срушено. Ратне године су иза себе оставиле велику беду у овом иначе сиромашном насељу Услови за живот су се знатно погоршали, материјална беда није била једина; у Макишу је, на пример, остало многомина, које су представљале сталну претњу становништву. У оваквим условима, одмах након свршетка рата, поново се интезивира рад Црвеног крста Чукарице. Иницијатор, Нађа Чанак, која постаје председник првог послератног Одбора, још дуго ће остати да покреће, организује и води акције на територији Чукарице. Уз њу, у том покретачком језгру, биле су још 4 жене: Радмила Јанковић, Зора Шерић, Дана Радаковић и Нада Премовић, све четири домаћице. Услови рада за ову прву екипу Црвеног крста били су крајње неповољни. Није било просторија за рад, такође ни намештаја, а најмање новца за рад. Састанци су одржавани у приватним установама, у које је смештана и примана роба, јер није било магацина. Број чланова се смањује због чланарине. Себично се гледало на деобу хране, ствари и др. помоћи па не ретко око тога су избијале свађе. Ове тешкоће, током првих послератних година су оптерећивале рад органа Црвеног крста.Главни посао у првим послератним данима био је брига за рањенике. Црвени крст их преноси до Шећеране, а одатле у болницу. Од грађана се прикупља помоћ (постељина, платно за болнице, чак и намирнице). Прилике су почетком педесетих нешто повољније. Комунистичка партија и власт траже и од ове организације да буде јача, бројнија и организованија. Значајан корак учињен је у септембру 1950. године. Тада је одржана оснивачка Скупштина на којој је изабран Одбор од девет чланова, са председником Иваном Јешевићем на челу. Нов степеник у развоју организације извршен је 1952. године. када је кадровска структура изразито побољшана јер је у саставу водећих тела било дванаест студената медицине, шест лекара, велики број школских радника, радника из предузећа, али и младих људи. Наредне године у састав ове организације улазе огранци Црвеног крста Жаркова, Железника, Умке, које су до тада деловале самостално. Те године одржана је добро припремљена Скупштина, на којој је изабран нови Одбор од 34 члана, који је за председника изабрао др Драгињу Митић, а за заменика председника Станимира Ћирића. Целокупна делатност подељена је на секторе и за сваки изабрана посебна секција која обавља послове из свог делокруга. Тада су формиране: Секција за борбу против туберкулозе, Секција за здравствено васпитавање и просвећивање, Секција за прикупљање крви, Секција за борбу против алкохолизма, Секција за социјални рад, Секција за агитацију и пропаганду.
Организација је крајем педесетих имала већу територију, бројније чланство, устаљене кадрове и далековеће искуство у сређеним приликама у земљи. Поред Извршног Одбора који је био носилац програмирања и извршавања испланираног, током овог периода, усталиле су се и комисије са далеко искуснијим и одговорнијим чланством. Поље рада је било шире, са много више спонтане иницијативе. Што се тиче основне оријентације у раду, може се констатовати да је она била у складу са основним животним потребама средине. Сви активисти Црвеног крста били су из народних маса, ту су живели и осећали су потребе и жеље својих суграђана. Једино су својом хуманом тежњом били изнад тих слојева којима су служили. Гледања руководећих људи била су реалистична и прилагођена времену и потребама своје околине а прву и основну потребу диктирала је једна изузетно сиромашна и уназађена средина, за коју се бринула Секција за социјална питања. Напредак медицине захтевао је веће количине крви, у почетку махом за рањенике, а касније и за друге оперативне захвате. Зато се приступило организовању и придобијању што већег броја давалаца крви, што ће чинити посебно формирана секција, која ће радити на мотивисању грађана за деловање на овом пољу. Проблема је било још на просветном и здравственом пољу, чиме се одликује први послератни период. Постојање инфективних болести биле су последица оваквог стања. Зато се, у сарадњи са здравственим и просветним радницима, почиње деловати и у овој сфери, у области здравственог просвећивања уопште, а посебно у борби против туберкулозе.
Пуно се бриге полагало и на подмладак, децу и омладину. Примаран задатак је био да се помогну и заштите деца, а затим да се подмладак уведе у активности Црвеног крста. Ово се реали зовало превасходно преко школа и наравно пре ко посебно организоване секције у оквиру самог Црвеног крста Чукарице.
Оданост појединца прекомерној употреби алкохола имала је тешке последице за саме поје динце, за друштво у целини, а највише за породицу у којој је отац био алкохоличар (све то се највише одражавало на деци). Секција за борбу против алкохолизма ангажује се на решавању овог, у то време заиста распрострањеног проблема.
Сва ова настојања било је могуће испунити ако се Црвени крст Чукарице организационо и кадровски учини јачим, на чему се такође радило, а с друге стране пропагандом приближи гра ђанима, како би прихватили тежње ове организације. Рад на организационом јачању је од првих послератних дана до 1960. године имао сталну узлазну линију; међутим, тај рад је праћен видним слабостима на неким подручјима, од којих ћемо неке навести:
недостатак довољно прецизне евиденције да би се видели статистички подаци
недовољно схватање улоге Црвеног крста код једног дела чланства, што је доводило до слабије сарадње са предузећима, која су могла помоћи раду Организације.
Најзначајнија област деловања Црвеног крста, током целог овог раздобља, била је рад на социјалном пољу. Потребна је била огромна помоћ, нарочито материјална , па је свако давање било добродошло онима који ту помоћ очекују. Примера ради, 1956. године 185 најугроженијих породица примило је већу количину хране. Уз додељивање хране редовно је стизала, или је прикупљана у акцијама, одећа и обућа.
Овај посао није био једноставан, али је још већа одговорност била потребна при расподели те помоћи. Морало се водити рачуна о броју чланова у породици, о здравственом стању, старости чланова, општим приликама у кући; све то да би се имала у виду оправданост доделе те врсте помоћи и избор одговарајуће одеће и обуће. Ти критеријуми и тај однос тражени су и када се одлучивало о избору деце која треба да иду на опоравак у Боговађу или Баошиће. Сваке године додељивана је помоћ за преко 1.000 социјално угрожених лица која су се налазила на евиденцији. Активисти су се, знајући да су деца највеће богатство, свесврдно бринули о њима, помагали их и, у ванредним приликама, спасавали. У складу са свим овим је, већ после неколико година од обнављања рада, формирана секција за рад са подмлатком и тај се рад из године у годину проширује.Током педесетих година настојало се да што више ученика у школама буде учлањено у Црвени крст. У раду са Подмлаткарима и Омладином у Црвеном крсту истакнуто место имао је рад на здравственом просвећивању. Говорило се о многим темама из ове области. Ученицима су даване разне теме за писмене радове (нпр. Како ћемо се сачувати од туберкулозе), чиме се настојало да се и на овај начин ученици подстакну на размишљање. За најуспешније радове додељиване су награде.
Сваке године у децембру организоване супосете подмлаткара оболелој деци у болницама, делили су се разни поклони и честитке које су израђивали ученици у школама. Гледано из данашње перспективе импонује посебно ширина рада подмлаткара, нарочито када је у питању практичан допринос заједници. Навешћемо не ке од примера:
- у школи „Јосиф Панчић“ подмлаткари су скупили 2.680 бочица за апотеке;
- у школи „Љуба Ненадовић“ помагали су бољи ученици слабијима, обилазили су се родитељи и деца палих бораца;
- ученици школе „Ђорђе Крстић“ организовано су радили на подизању опште хигијене;
- у школи “ Вук Караџић“ подмлаткари су брали јагоде и предавали их задрузи;
- у Остружници подмлаткари се брину о изгледу и хигијени пијаце.
- У циљу ширења знања о здрављу, све школе су припремале дечје часописе Црвеног крста као што је „3дравље“.
- Разне здравствене акције биле су све чешћа форма рада, у заједници са здравственим и просветним радницима и Друштвом пријатеља деце.
Рад на овом пољу уродио је великим резултатима. Учинило се много на смањењу смртности, а у исто време видно је смањен број болесника. Делотворност се нарочито показала код дечијих болести.
Давање крви било је у овом периоду страно обичном народу, па је ишло тешко са покретањем људи да се пријаве и добровољно дају крв. На том пољу чињени су велики напори, нарочито због напретка медицине који је условио све веће потребе за крвљу. Али, из непознавања, људи су се плашили да дају крв. Последица таквог схватања јесте мала количина прикупљене крви, не само на Чукарици, већ у целом Београду – по једном извештају испуњено је само 15% од планираног. Активисти су закључили да им предстоји велики пропагандни рад како би се сломила погрешна схватања. Прво је затражена помоћ од лекара из Градског одбора, који су увели активисте Црвеног крста Чукарице у ову хуману област. Тако су направљени први кораци. Одржан је састанак 10. јула 1953. године, на коме је присуствовао председник Градског одбора Вид Гаковић. Разматрано је питање формирања Секције за трансфузију крви да би се преко ње обезбедио већи број људи на пропаганди, организацији посла и добијању већег броја давалаца. Тада је изабрано 15 највреднијих активиста који су испољили интересовање за ову делатност, а на челу те групе био је Милета Спасић са секретаром Надом Митровић. Стварањем ове Секције ударен је темељ добровољном давалаштву крви на Чукарици. Убрзо се приступило ширењу идеје. Одржан је заједнички састанак бројних предузећа, који је уродио плодом. Након њега свуда су формирани активи за прикупљање крви, који су радили заједно са Заводом за трансфузију крви.
У раду је и надаље било потешкоћа. Проблем омасовљавања давања крви није се могао једноставно решити. Рад на овом пољу све време је ишао узлазном линијом, али се чак и крајем педесетих бележе многи нерешени проблеми у овој области. Из тих разлога се 1958. године почиње са још обимнијим радом на пропаганди. Круг давалаца крви се шири, али је даље мали број оних са сеоског подручја. Ускоро се формира Координационо тело, у које су ушли представници свих друштвених организација. На крају целог овог периода (1960.године) пријавило се 1.314 давалаца, од којих је 1.042 дало крв. Ово представља запажен успех на овом пољу. И код овог последњег давања највише су се истицали: Завод за израду новца, Фабрика шећера и Лола (међу радним организацијама) и Остружница (међу сеоским насељима). Почетком шездесетих организација Црвеног крста Чукарице добија све чвршће оквире деловања на широј територији Чукарице, Раковице, уравнотежен је одабран кадар за рад на овом подручју и створен је нов, либералнији однос према организацији Црвеног крста (наиме, партијска власт није аподиктички надређена овој хуманој организацији, тако да и она није радила само онако како су налагали смернице и захтеви Општинског комитета). Организација Црвеног крста Чукарице броји 9.721 члана. На терену је устаљено и осамостаљено 20 основних Одбора у којима је ангажовано 236 чланова, а у исто време ту је и 88 секција за сва поља која су предвиђена програмима рада.
Припајање територије Раковице 1961. године одразило се на ширем пољу како због вели чине територије и разноликости проблема, тако и на плану избора кадра и опште организације. Ова територија се одвојила у децембру 1974. године, и поново утицала на оријентацију и организацију рада.
У целини, период 1960. до 1980. године био је релативно миран период, па је рад могао да се успешније организује и стално унапређује. Економија земље је напредовала, што је довело до вишег животног стандарда. Дириговани утицај Партије је слабио, а уједно, још је било далеко од буре у Југославији која се наговештавала већ после 1980. године.
Што се тиче раширености, масовности организације, забележена је повољнија ситуација, чак и у погледу кадровске основе. Наиме, из године у годину број чланова ове организације се повећавао, а такође и број одабраних људи који су ангажовани на широком пољу рада (1980. године број чланова износи 35.283). И ако се има у виду да је број чланова растао и због повећаног броја становника на Чукарици, ипак је снажан мотив за учлањење лежао у појачаном деловању Црвеног крста на про пагандном пољу. Нажалост, у неким извештајима нема података о броју чланова нити се ово питање налази као предмет разматрања на годишњим Скупштинама, што је у сваком случају видљив знак запостављања овог итекако значајног питања, јер кретање чланства није само важно са гледишта материјалних прихода, већ и као показа тељ деловања организације. Црвени крст Чукарице наставља да се ангажује на пословима здравственог просвећивања и превентиве и постаје све значајнији друштвени чинилац у области здравствене заштите.
Број становника на Чукарици се стално повећавао у том периоду, сваке године доселило би се најмање 2.500 нових становника. Секција за рад на здравственом пољу окупљала је велики број здравствених и просветних радника и на стојала да подигне опште знање грађана Чукарице у овој области. Препрека је било на претек, међу којима и незаинтересованост радних орга низација и смањено разумевање здравствених служби, али се ипак ушло у битку за здравље грађана Чукарице. Осим специјализованих течајева намењених превасходно сеоској омладини (на којима се поред општих знања из здравства, учило и о хигијени, уређењу куће и дворишта, припреми хране итд.), одржавани су и други, са широм основом и већим бројем учесника, па је тако током овог периода дат примат курсевима Прве помоћи. Значајан облик рада у области просвећивања представљала су предавања, добро организована и са великим бројем слушалаца. Примера ради, 1961.године одржано је 58 предавања која је пратило 11.368 учесника. У 1964. години одржано је 16 предавања по предузећима са 3.534 слушаоца и 43 предавања по месним заједницама на којима је било преко 4.000 учесника.
Један од значајних видова активности биле су и смотре. Смотра на општинском нивоу имала је такмичарски карактер, а циљ је био да се на јавним вежбама покаже стечено знање. Претходно су ради боље спремности такмичара, а и селекције, одржавана школска такмичења. Екипе су наступале у разним областима, па су тако биле и разврстане: екипе прве помоћи, екипе за кућну негу, екипе за социјални рад, за трансфузију крви, екипе за територијалну одбрану, за цивилну заштиту, ватрогасне екипе и екипе Дома здравља. Требало је, ипак изаћи из оквира теоретских знања и индивидуалне обуке. Живот је имао шире границе и оне нису остале непознате активистима Црвеног крста. Зато је поред наведених течајева, предавања, смотри, требало нешто чинити и на животном пољу, у пракси, у насељима. Требало је непосредним учешћем радити на стварању одговарајућих хигијенских услова, на уређењу стана, насеља, на помагању и лечењу оболелих. Све ово се организовало у виду здравствених акција. А једна од таквих акција везана је за целокупан преглед свих грађана у једном насељу кад су максимално били ангажовани здравствени радници, дајући савете и указујући одговарајућу помоћ. Добровољно давалаштво крви заузима ових година све шире и значајније место у деловању Црвеног крста Чукарице. Потребе бивају све веће, начин узимања крви све савременији, а однос грађана према овој делатности подиже се на нешто пожељнији ниво. Видан скок на овом пољу учињен је када је формиран координациони одбор за добровљно давалаштво крви, у који су ушли представници свих друштвено-политичких структура (Социјалистичког савеза, Комитета омладине, Савеза бораца, Удружења резервних војних старешина, Друштва жена и војних инвалида).
Планирало се пуно и постављени циљеви су били високи. Успевало се и на овом пољу по стићи већи део испланираног. У извештајима из првих година овог периода наводи се да су многи грађани остали по страни и да је главни носилац давалаштва наш радник из фабрике. И наредних година истицаће се проценат радника као највећи међу даваоцима. Предузећа „Иво Лола Рибар“, „Двадесет први мај“ и многа друга увек су се нашла ту када је крв била потребна. Крајем шездесетих примећено је повећање броја давалаца и на сеоском подручју, што је оцењено као веома позитивно. Током седамдесетих година осећа се напредовање у овој области па је, примера ради, 1975. године претходно утврђен план у потпуности испуњен. Средње школе такође се ангажују на овом пољу, нарочито крајем овог периода. На крају периода уочава се ширина ангажовања активиста Црвеног крста, пораст свести о по треби давања крви. Видно су смањене предрасуде и непотребне бојазни.
Морамо поменути и рад на социјалном пољу, једно од главних подручја рада Црвеног крста. Ту спада указивање помоћи сиромашнима, а то подручје обухватало је и обухвата још велики број људи. Овај проблем решаван је у континуитету, јер је увек било оних којима је матери јална помоћ (храна, одећа, кров над главом) била потребна. Организоване су акције скупљања одеће и обуће, дељена је храна угроженима. Посебан облик у овим акцијама био је продаја маркица преко касица за добровољни прилог, а за ово су углавном били ангажовани чланови подмлатка и омладине. Када се у целини сагледа рад на социјалном пољу у овом двадесетогодишњем периоду неизоставно следи дивљење према носиоцима те делатности. Након претходног, мирног раздобља, осамдесете године најављују трагичан грађански рат и распад Југославије. Црвени крст се нашао у новим условима. Планови су и даље били велики, а на прво место Општински одбор ставља омасов љавање организације. Настоји се повећати квалитет кадра, а у плану је и подмлађивање кадра. Непосредно остваривање програма тражило је формирање и усавршавање екипа за прву помоћ, кућну негу и хигијенско-епидемиолошку заштиту. Пуно се полаже и на Подмладак и Омладину. Настоји се да се што више ученика учлани у Црвени крст, а за омладину се предвиђају значајна ангажовања у области давања крви, здравственог просвећивањаи социјалне заштите. Већ у првој години овог периода долази се до закључка да је неопходно направити спој између онога што се планира и праксе, јер се често дешавало да се у пракси иде на решавање дневних послова, а много су се теже „стављале у фиоку“ и заборављале. Ово налажење споја између теорије и праксе био је један од предуслова за испуњење програма. Други предуслов лежао је у снази, односно, бројности општинске организације. Трећи предуслов за спровођење програма био је интензитет рада свих органа, почев од Скупштине, преко Председништва па до рада основних организација.
Можда је најзначајнија карактеристика у првих десет година рада била брига на оспособљавању нових кадрова, због чега су одржани многи курсеви, саветовања и разговори, а само у 1981. години одржано је 5 семинара. И даље је актуелан рад на здравственом пољу. Радило се на подизању здравствене културе, стицању знања о болестима које највише прете, и о начинима на које се оне јављају да би се у том правцу предузимале одбрамбене мере. И у овој области организовани су семинари, највише њих до 1990. године. Најчешће се говорило о борби против туберкулозе и других плућних обољења, заштити здравља од заразних болести, о разним болестима код жена и заштити.
Није се стало само на теорији – одржане су многе акције провере здравља грађана. Мерио се притисак, грађани су ишли на радиофлуорографисање, на коме су могли видети какво је стање њихових плућа и да ли им прети нека грудна болест. Ту су биле и акције у циљу ширења знања из области прве помоћи- на пумпама се делио пропагандни материјал чији се садржај односио на правилан однос према повређенима у саобраћају. Посебан прилог заштити здравља дат је и у еколошкој сфери. Поред предавања из ове области, чинили су се и практични кораци на уређењу животне средине, што је опет побољ шавало здравствене услове. Током послова на здравственом пољу успех је обезбеђен само широком сарадњом пре свега домом здравља (посебно са патронажном службом), АТД-ом, школама и друштвеним организацијама. Даље у области социјалне заштите треба разликовати два потпуно различита поглавља: једно у нормалним приликама, до 1990.године, и друго – после тих година, када је овим просторима беснео грађански рат.
И када је у земљи мир, најважнија преокупација у раду Црвеног крста је социјална брига за осиромашене. Као и увек, ради се на прикупљању материјалних средстава за помоћ сиромашнима. Прилоге дају не само предузећа, колективи, већ и појединци. Активисти су ишли и у обилазак кућа и домаћинстава, па су станари могли, ако желе, да дају неки прилог – не само новац, већ и обућу, одећу, храну, књиге, играчке. У 1985. години 200 активиста скупило је на територији наше општине 26.000 разне робе у 8 добро организованих акција на терену. Прикупљена помоћ делила се на основу укупног стања у угроженим породицама. Осим класичних облика прикупљања и доделе помоћи, међу новим изворима прихода нашла се и мала привреда, а Црвени крст је прихватио ову иницијативу.На социјалном пољу уводе се 1990. године и две оригиналне хуманистичке акције – прва под насловом „Солидарност на делу“, а друга хуманитарно – рекреативне природе под геслом „3а срећније детињство“. Сва сакупљена средства од ове две акције била су драгоцена за разне видове помоћи. Брига о старима није јењавала као област рада. Долазак у станове ових људи, често остављених себи самима, увек је био мали празник за њих.
Следећих година долази провала недаћа, међу којима је најтеже избеглицама. Стотине хиљада грађана из Хрватске, Лике, Кордуна, Баније, Босне напушта своја огњишта и слива се Србију. Поред рођака и државних служби, овде их је дочекао и прихватио Црвени крст, па и Црвени крст Чукарице. Ту велику и тужну реку избеглица, тај егзодус српског народа нико није очекивао. Нико није очекивао тако стравичну судбину једног народа: то се није видело ни у државним плановима одбране, ни у плановима цивилне заштите, ни у плановима Црвеног крста и других хуманитарних институција. Ипак, сви објективни посматрачи признали су да се Црвени крст најбрже и најбоље снашао, јер је деловао мимо шаблона и бирократских норми, са пуно иницијативе и високог осећања солидарности. Црвени крст је прихватао таласе ојађеног народа и другима створио време да се снађу и да раде по законској и државној обавези. Тај период трајао је пуне четири године. Рад на овом пољу био је главна и скоро једина садржина у том периоду и овде ће се моћи пружити само делимична слика свих тих напора и резултата.
Суочена са проблемима збрињавања око 20.000 избеглица, наша организација је радила у ванредним приликама. Тешко стање у привреди изазвало је пад стандарда становништва, па су долазили све бројнији захтеви грађана за неопходном помоћи. У ово време све је било усмерено ка једном циљу – спасавању наших људи који су доживели најтеже, да остану без својих огњишта, без завичаја, а често и без својих најдражих. Поред ових тешкоћа Црвени крст Чукарице је улагао додатни напор да се помогне и онима који су још увек били у Крајини, Славонији, Барањи, Лици, Кордуну, Босни… У ситуацији када је у окружењу беснео рат, vкада се осећало разорно дејство санкција, када се као лавина разбуктала страшна инфлација, Црвени крст је био на висини задатка. Захваљујући напорима неколико стотина чланова и бројним институцијама, организацијама, предузећима и појединцима све је урађено брзо и ефикасно. Ту моћну аримију помагача чиниле су пре свега снажне организације којима у име напаћених и помогнутих треба одати пуно признање: Скупштина општине Чукарица, „Станком“, „Лола“, „Бора Кечић“, „Баново Брдо“, Завод за израду новчаница, Дом здравља „др Симо Милошевић“, Центар за социјални рад, Црвени крст Београда, Србије, Југославије, школе… Уз ове и друге домаће пријатеље снажну потпору пружиле су и бројне хуманитарне организације из света као што су: Међународна федереција Црвеног крста, Међународни комитет Црвеног крста, UNHCR и многи други.
Иако се бринуло о свим категоријама угрожених, Црвени крст Чукарице највећу пажњу поклањао је деци, посебно оној која су изгубила највише. То су ратна сирочад. А њих, те неправедно кажњене деце, било је у нашем окриљу 173 и њима смо били окренути пријатељски, родитељски, људски. Ту није била у питању само материјална помоћ. Најзначајнији облик сталне помоћи за домицилно социјално-угрожено становништво почев од 1992. године био је рад „народне кухиње“. За ову категорију грађана припремано је 276 оброка дневно. Почетком 1999. године број се повећао на 526 корисника, па је те године припремљено и подељено 164112 топлих оброка. Данас топли оброк прима 164 корисника. Црвени крст Чукарице је једина организација у Београду која је без дана прекида реализовала ову активност, захваљујући СО Чукарица, ресторану „Пастув“, ПУ Чукарица и другима.
Након престанка ратних сукоба на просторима бивше СФРЈ и даље је најзначајнији посао Црвеног крста Чукарице био пријем и дистрибуција хуманитарне помоћи прогнаницима, али је оптерећење било мање. Захваљујући томе могле су се спроводити и друге активности. Тако је, крајем октобра 1995. године у школи „Уједињене нације“, почела са радом прва Школа Црве ног крста. Идејни творци ове Школе су активисти Црвеног крста из основних организација Церак и Виногради, који су желели да своје „наследнике“ на овом хуманом послу од малена упуте у основне карактеристике организације и облике рада Црвеног крста. С обзиром да је ово била прва Школа овог типа у Југославији, она је прихваћена на свим нивоима органиције Црвеног крста, па су на отварању успешан рад пожелели и представници Црвеног крста Београда, Србије, Југославије, као и представници Међународне Федерације. Најбољи показатељ оправданости рада овакве Школе је то, што је пет година касније, формирана Омладинска теренска јединица „Чика Рака-Чукарица“ чију окосницу чине први полазници Школе Црвеног крста. Подмлађивањем чланства шири се и лепеза активности, унапређује и осавремењује рад Општинске организације Црвеног крста Чукарице, при чему су коришћена искуства и резултати из претходних година.
Као масовна, добровољна, хуманитарна, Општинска организација Црвеног крста Чукарица је реализовала следеће најосновније задатке:
васпитање деце и омладине у духу хуманизма, узајамности и солидарности и другим темељним принципима Црвеног крста;
развијање солидарних и хуманих односа међу људимау школи „Љуба Ненадовић“ помагали су бољи ученици слабијима, обилазили су се родитељи и деца палих бораца;
заштита и уређење животне средине;
оспособљавање и организовање чланства и грађана за очување и унапређење здрав ља (здравствено васпитање, прва помоћ, борба против сиде, наркоманије;
прикупљање крви;
припрема за деловање у ванредним приликама;
прикупљање и сређивање података о избеглим и расељеним лицима, жртвама ратних сукоба и осталих послова службе тражења;
оспособљавање и пружање помоћи основним организацијама;
информисање чланства и целокупне јавности о раду Општинске организације;
сарадња са државним органима, предузећима, установама, политичким странкама, друштвеним организацијама и удружењима грађана;
стварање кадровских, финансијских, просторних и других услова за остваривање циљева Црвеног крста Чукарице.
Нажалост новонастала ситуација, изазвана НАТО агресијом на нашу земљу, значајно је успорила планиране редовне активности. Активност Општинске организације Црвеног крста Чукарица одвијала се у току 1999. год у веома тешким околностима које се тешко могупоредити са претходним временима. Долазак близу 10 000 расељених лица са Косова и Метохије драстично погоршава ионако тешку хуманитарну ситуацију на Чукарици (избеглице, велики број социјално угроженог становништва, погоршање здравственог стања популације и др.) захтевало је од Црвеног крста Чукарице да, уз уважавање стечених искустава примењује облике и методе рада који одговарају насталој ситуацији. Ефикасним и благовременим деловањем, поштујући основне принципе рада, Црвени крст Чукарице је покушавао да колико толико умањи патњу становништву. Пружањем хуманитарне помоћи расељеним лицима, избеглицама, социјално угроженима, организованим акцијама давања крви, обиласком људи у склоништима и уређивањем склоништа, превозом болесних, организовањем бесплатних курсева за децу за рад на рачунару, здравственим предавањима, мерењем крвног притиска, обиласком старих и немоћних, радом службе тражења, упућивањем деце на опоравак и летовање, помажући рад других друштвених организација и удружења грађана и кроз многе друге видове рада и деловања Црвени крст Чукарице желео је да, поштујући људско достојанство, било материјално, било програмом психо-социјалне подршке, топлим речима и на друге начине буде на услузи свим људима којима је помоћ била потребна.
Ангажовањем неколико стотина активиста Црвеног крста, који нису штедели свој труд и своје време и уз помоћ других организација и институција Црвени крст Чукарице покушао је, у мери у којој је то могао, да реализује своје програмске задатке и што је најважније да макар мало ублажи људске патње и невоље. Иако се највећи део рада Општинске организације Црвеног крста Чукарице односио на поделу хуманитарне помоћи, од те ратне 1999. године учињено је много тога и на свим другим пољима рада. Како би организација Црвеног крста успешно одговорила на све постављене задатке било је неопходно да се побољша техничка опремљеност и преуреде просторије за рад, као и да професионално запослени и волонтери прошире своја знања. Ради што бољег и ефикаснијег рада основних организација организовали смо семинаре за активисте на теме: „Рад основних организација“, „Мотивисање грађана за давање крви у локалној заједници“. Програм психо-социјалне подршке (обука за рад на рачунару за децу палих бораца и децу из сиромашних породица, терапеутски рад са самохраним мајкама, интернет клуб), опоравак социјално-угрожене деце у објектима Црвеног крста, Програм „Отворени вртић за ромску децу“, Прекогранични информативни пројекат – обука за рад на рачунару за избегла лица, семи нари за директоре и руководиоце Подмлатка и Омладине Црвеног крста у основним и средњим школама, за чланове Омладинске теренске јединице „Чика Рака Чукарица“, само су неке од активности које је спроводио Црвени крст Чукарице. 1999. године почела је са радом „мини-амбуланта“ на Цераку, а од 2002. године и на територији Железника и Бановог Брда . Свечано је обележаван Дан добровољних давалаца крви, организовани излети у Голубац и Гучу и уручивана признања добровољним даваоцима крви.
У сарадњи са СО Чукарица, упућена је хуманитарна помоћ српском становништву у Македонији и на Косову и Метохији, обилажене општине Бујановац, Медвеђа, Прешево, Куршумлија, Брус. Настављена је успешна сарадња са Црвеним крстом Бања Луке. Сваке године одржавана је спортско-хуманитарна акција „Трка за срећније детињство“, Квиз „Шта знам о Црвеном крсту“, вршена обука екипа прве помоћи и организована општинска такмичења. Више од 100 здравствених предавања разним категоријама становништва обележило је овај период. Формирана је окружна јединица за деловање у несрећама. Уз подршку Белгијског Црвеног крста организовано је чишћење ромског насеља на Чукаричкој падини и пружање помоћи расељеним Ромима. Поводом акције „За сунчану јесен живота“ за више од 1.000 наших старијих суграђана приређени су одговарајући културно забавни програми, а најсиромашнијима уручени и пригодни поклони.
Општински одбор Црвеног крста Чукарице је у 2003. години извршио дорегистрацију привредне делатности – Центар за обуку возача – у циљу стицања финансијских средстава имајући у виду тешку материјалну ситуацију у којој се налази. Многе значајније акције Црвеног крста Чукарице пропраћене су како од стране реномираних радио и телевизијских станица и дневних новина, тако и од локалних радио станица и новина.
Одржан је велики број састанака са руководством СО Чукарица, Центра за социјални рад, представницима међународних хуманитарних организација, виших органа Црвеног крста, наставницима и директорима школа, представницима других хуманитарних организација које делују на територији наше општине, челним људима појединих предузећа, добровољним даваоцима крви, представницима медија и многим другим организацијама, институцијама и појединцима, људима добре воље, а све у циљу пружања помоћи онима којима је била најпотребнија. Наши многобројни волонтери, чланови одбора и комисија, својим великим ангажовањем одлучујуће су допринели добрим резултатима оствареним у овом периоду. Храбро, упорно и доследно радили смо на извршавању редовних и ванредних активности настојећи да сваког тренутка остваримо крајњи циљ постојања наше организације који је усмерен ка свима који су у животним невољама.
Реализација постављених задатака зависила је од општег стања у нашој земљи, од објективних потреба средине и могућности наше Организације. Трудили смо се да адекватно одговоримо на изазов времена у коме живимо, на захтеве и очекивања оних којима је наша помоћ потребна, да сачувамо ауторитет Црвеног крста, као и да поштујемо Принципе и мандат Црвеног крста у сваком моменту. У остваривању програмских задатака морамо истаћи јединствено деловање основних организација у оквиру Општинске организације као и добру сарадњу са Црвеним крстом Београда, Србије и Друштва Црвеног крста Србије и Црне Горе. Такође, морамо истаћи и велику подршку Скупштине општине Чукарица, Центра за социјални рад општине Чукарица, Комесаријата за избеглице, Института за трансфузију крви Београда, месних заједница, основних и средњих школа, Предшколске установе Чукарица, Дома здравља, Српске православне цркве, разних удружења грађана, специјалних установа социјалне заштите на општини Чукарица, предузећа и других. Велики је то био рад по обиму, а још више по испољавању највреднијих људских особина. Тај рад водио је у светилиште духа, нас обичних људи, ширећи ехо доброте који је покретао племените, кравио ледена осећања незаинтеросавних, ублажавао свирепост обезљуђених. Свако доброчинство је велико, свеједно да ли је дошло кроз капи крви, кроз грумен шећера, пеленице за новодошле, или кроз загрљај у коме су се нашли прогнани, домаћин који им нуди топао кутак у свом скромном станишту.
Они који чине све да помогну другом , без разметања и хвале, они који праве спој душа са онима који вапе за кором хлеба и капком љубави, они знани и незнани који су ходили и ходе стазама доброте су управо најјача снага Црвеног крста Чукарице и наш пут у будућност. А тај пут је један:
П У Т
Х У М А Н О С Т И