Црвени крст у Србији

Пуцањ босанско-херцеговачке, невесињске пушке, којом је започео устанак против Османлија у БиХ, усталасао је врело хуманости претварајући га у широк хуманитарни покрет у нашим земљама.

На тлу Југославије прво друштво формирано је 3. августа 1875. године на Цетињу, када је основан одбор за указивање прве помоћи пострадалим Херцеговцима.

Сурови догађаји у Херцеговини били су прави повод да се приступи стварању организације у Србији. Али, важан је био и други фактор-искрено саосећање са патничким народом и жеља нашег народа да се помогне. Највећа заслуга да се све те тежње претворе у организовану снагу припада челнику и иницијтору, др. Владану Ђорђевићу. У јануару 1876. др. Ђорђевић започео је практичне кораке на остварењу велике идеје. Одржао је предавање „Црвени крст на белој застави“, а затим објавио апел за оснивање „Добровољног друштва за приватну помоћ рањеницима и болесницима“; убрзо ће ова залагања уродити плодом и, 6. фебруара 1876. ово друштво бива основано. Месец дана касније оно добија назив Друштво Црвеног крста.

За председника Друштва изабран је митрополит Михаило, а поред њега и др. Владана Ђорђевића у Главни Одбор су изабрани Милан Марковић, Никола Крсмановић, Владислав Вујовић и други угледни грађани.

Основни задаци истакнути у првим Правилима друштва су:

  • у време рата Друштво, поред војног санитета, учествује у лечењу и неговању рањених и болесних војника;
  • у време мира Друштво је обавезно да свешто је потребно за пружање помоћи за време рата пружа и у условима мира.

Одмах по оснивању Друштва, Главни одбор је предложио кнежевској влади да приступи Женевским конвенцијама, што је влада и учинила 24. марта 1876. године.

Како су ослободилачки ратови били на прагу, убрзано су прикупљана материјална средства, организоване болнице, припреман стручни санитетски кадар, ангажовани инострани лекари (нарочито хирурзи). Захваљујући благовременој припреми Друштво је било спремно да већ у првој години рата обезбеди прихват преко 3.000 рањеника. У болницама је радило преко 200 добровољаца лекара и болничара.

Као члан велике породице Црвеног крста, Друштво је преко Међународног комитета Црвеног крста добило помоћ од Црвеног крста Румуније, Русије и Енглеске. Руско и Енглеско друштво имала су и своје болнице широм Србије, а издржавали су их о свом трошку. Дирнут пожртвованим радом Друштва, владар Србије, кнез Милан, у свом писму од 17. маја 1877. године рад Друштва окарактерисао је као „најлепши и најхуманији део човечанства“.

Други српско-турски рат (1877/78) Друштво је дочекало још спремније и са више искуства и опреме. Поред рањеника наше војске, Друштво Црвеног крста неговало је и 342 рањена турска војника.

За време српско-бугарског рата (2-14. новембра 1885. године) српско Друштво Црвеног крста збринуло је и излечило преко 6.000 рањеника, а по завршетку рата водило бригу о рањеницима и инвалидима. Захваљујући залагању Друштва донет је закон у корист инвалида и породица које су остале без својих хранилаца.

Када је почео Трећи ослободилачки рат против Турака (1912) Друштво је имало опреме за прихват преко 1.000 рањеника и болесника, а по изласку војске из касарни Друштво је преузело преко 20.000 војничких кревета за формирање резервних болница. Обзиром да је и то била мала количина Црвени крст упућује апел грађанима за помоћ, која пристиже и из земље и иностранства.

По завршетку балканских ратова Друштво је имало пуне руке посла; израњавану српску војску и становништво косиле су епидемије – тифус, шарлах и друге заразне болести.

После великих сукоба дошло је 1914. године право искушење. Требало је хитно поправити стару и припремити нову опрему за болнице и прихватилишта. Помоћ је било тешко прибавити јер су и остале државе мобилисале војске и опрему чувале за себе. Међутим, помоћ је стигла од пријатељских земаља: Русије, Енглеске, Америке, Јапана. Крајем 1914. и 1915. године пристижу медицинске мисије и комплетне болнице (из Шкотске, Русије, Америке, Француске).

При повлачењу српске војске преко Црне Горе и Албаније, Друштво је деловало у три дела: један део је остао у Београду и Крагујевцу под аустро-угарском окупацијом, други део се повукао са војском на Крф, а трећи део се преко Италије пребацио у Швајцарску.

Након ослобођења 1918. године, Друштво Црвеног крста одмах је обновило свој рад. Од ослобођења до 1920. године обновљен је рад 28 Одбора, а 1921. године Друштво је имало 40 Одбора са 3.000 чланова.

На својој седници 25. децембра 1921. године, Српско Друштво Црвеног крста пренело је своје тековине свом наследнику Друштву Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1933. до 1941. године организација делује под називом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије.

Нагла капитулација Краљевине Југославије 1941. године условила је да је рад Друштва био отежан. Главни одбор је прво био стављен под надзор Комесаријата за унутрашње послове, а затим Комесара за социјална питања.

У суровим условима рата Друштво није остало, ни у ком случају, пасивно. Главни одбор је помагао рањенике и становништво погођено ратом, учествовао у прихвату избеглица и слању помоћи нашим заробљеницима у Немачкој.

Обнављање рада Црвеног крста почело је одлуком Врховног штаба НОР-а у Дрвару 13.05.1944. године, а обнова рада Црвеног крста Србије почела је у селу Кљајићу, општина Лебане. Први председник била је Криста Ђорђевић. Црвени крст помогао је НВОЈ, у завршним операцијама за ослобађање земље 1944-1945. Црвени крст је успео да са Заводом за трансфузију крви обезбеди дневно по 600 боца крви за рањенике на Сремском фронту, а по ослобађању земље уследила је велика улога у збрињавању ратне сирочади.

Црвени крст Југославије обрео се у новим условима након завршетка Другог светског рата. Период 1944-1990. у развоју нашег друштва карактеришу две битне ознаке: живело се у миру, а уједно је стварана у сиромашним условима шира социјална основа. Те две компоненте значајно су утицале и на укупну оријентацију у раду Црвеног крста. Од 1952. целокупни рад добија нове, мирнодопске токове. На оспособљавању кадрова учињено је много – грађани су обучавани за прву помоћ, кућну негу, хигијенско-епидемиолошку заштиту и службу тражења.

Сецесионистичким распадом СФРЈ у последњој деценији XX века Међународни комитет Црвеног крста признао је континуитет Југословенског Црвеног крста од његовог оснивања 1876. године.

Догађаји који су се одвијали у том рату у нашем окружењу довели су до великог страдања српског живља у отцепљеним републикама. Стотине хиљада избеглог и прогнаног становништва из БиХ и Хрватске, као и са територије Косова и Метохије, наш Црвени крст је са успехом прихватио, сместио у границама могућности, материјално обезбедио.

Прогнаничку и избегличку децу школског узраста, наше школе, а посебно чланови Подмлатка и Омладине, веома лепо су примили помажући им да се прилагоде новим условима. Наш Црвени крст је часно извршио свој задатак захваљујући ентузијазму и хуманости наших људи и огромним напорима и залагању активиста Црвеног крста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *